BRE

Ovaj mi je tekst donela Nevena. Jos za citanje gospodo od naseg Mome Kapora.
Bre
Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karaðorðević.

Do¹la je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojèica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noæi, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života...

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.

- Zašto si ljubio žabe?

- Za svaki slučaj! - kazao sam - Nikada se ne zna kada æe se neka žaba pretvoriti u princezu...

U meðuvremenu, Princeza je nauèila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i prièamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: "Nemoj da se dereš!"

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih zaèaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:

"Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izaðe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira - dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti... Više nije važno šta ko poseduje - sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!"

Kæeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju...

"Nemoj da se dereš!" reče Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neæu ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "DJino" na Leksington aveniji, uèio da kaže - bre. Tada nije znala šta znaèi ta reè, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuðini odjedanput poène da shvata vrednost nekih stvari i reèi, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama... Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne naðe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! - koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Reèeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!

Potcenjivaèki: Ma, idi, bre!

Izazivaèki: Šta je, bre?

Ne¾no: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Doði, bre...

Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?

Filozofski: More, bre!

Zapanjeno: Otkud sad to, bre?

Zapovednièki: "Sviri, bre! - zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".

Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"

"Bre, žutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio - badava, sve zlo, te zlo!"

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuðenje, za poziv i opomenu, za iznenaðenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama - èini se, ono je naša suština... I da se nekim èudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.

- Nemoj da se dereš! - rekla je odlazeæi niz Makedonsku.

- Ajde, bre! - rekao sam, ali me nije čula.

Momo Kapor.